Izložba Devedesete je posle premijernog izlaganja u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda od 9. februara 2017, izlagana u Kulturnom centru Šabac u martu i u Galeriji savremene umetnosti u Smederevu tokom aprila. Izožba Devedesete je do sada inicirala dva teksta. Tekst Irine Subotić upriličen za otvaranje izložbe u Galeriji Atget i kritički osvrt Vladimira Bjeličića, objavljen u kulturnom dodatku Politike 18. februara 2017. godine.
video sa otvaranja izložbe, 9. februar 2017.
Tokom trajanja izložbe u Galeriji Artget organizovana su autorska i stručna vođenja u pet navrata. Kroz dijalog Miroslava Karića i Vladimira Bjeličića sa autorom izložbe proširivan je kontekstualni okvir u kojem izložba funkcioniše. Vođenje sa Vladimirom Bjeličićem od 3. marta 2017. godine možete poslušati ovde.
U Smederevu je 24. aprila održano autorsko vođenje sa učenicima Smederevske gimnazije.
Emisija Eksploziv, prilog o izložbi emitovan na TV Prva, 16. marta 2017.
Reč Irine Subotić na
otvaranju izložbe u Galeriji Artget
Irina Subotić / otvaranje izložbe. foto Zoran Veljović |
Poštovani gosti,
uvaženi domaćini, dragi Srđane,
90- te - na koje nas
podseća Srđan Veljović svojim fotografijama koje prvi put imamo priliku da
vidimo u posebno koncipiranoj celini - čine se umivenijim, mirnijim, kako često
kažemo (ali pod znacima navoda) - normalnijim, zapravo onakvim kakve bismo
možda voleli da zapamtimo ispraćajući taj kratki i tako kontroverzni XX vek.
Ali, istorija, tačnije nosioci moći grdno su se poigrali s nama, ostavljajući
teško nasleđe i jedinstvena iskustva koja uglavnom, najčešće, izviru kao
tragična, užasna, strašna, bolna, ljutita, ponižavajuća, uzaludna,
besmislena... I upravo u toj dihotomiji naše preovlađujuće memorije i čežnje za
nečim (imaginarno) običnim, uobičajenim, sređenim, mirnim i lepim – leži
skrivena snaga ovih fotografija, nastalih između Srđanove dve vojske, 1987/88.
i 1999, bez namere da budu opštevažeći dokumenti i upečatljivi svedoci, kako to sam umetnik konstatuje. Beležeći
učestalo prizore prema svojim afinitetima, on je u stvari kreirao jednu opštu,
ali alternativnu, dobro izvaganu i selektivnu istoriju prelomnih trenutaka u
našim životima devedesetih godina, iz posebnog ugla posmatranja koji je, kao uostalom
svaka dobra fotografija, odraz ličnosti samoga umetnika. Pažljivom oku neće
umaći razlike u događajima koje je autor spontano i suptilno beležio tokom
protoka te paklene decenije čime ova dela dobijaju slučajnu ali vrednu
dokumentarnu vrednost. Njih bi - kako to selektori Miroslav Karić i Slađana
Petrović Varagić s razlogom pišu u predgovoru kataloga „trebalo posmatrati ne
samo kao vizuelni dokument/svedočanstvo o jednom društvu i prošlom traumatičnom
vremenu, već i kao svojevrsnu refleksiju sada i ovde još uvek zarobljene u
kolopletu posledica pomenutog istorijskog perioda“.
To je nenametljiv,
miran trag jedne uzbudljive epohe pred kojim posmatrač mora pažljivo da uočava
atmosferu za koju umetnik kaže da predstavlja „simboličke pokazatelje čovekove
borbe da se slobodnije ispolji“. Naglašavam - pažljivo, jer svim ovim izloženim
prikazima vlada smirenost, pritajena atraktivnost puna značenja, neka vrsta
netražene ali osvojene estetizacije, izvestan otklon kao mera otmenosti - sve
ono čime zrači sam umetnik, Srđan Veljović, nenametljiv i tih, otmeno povučen u
svoj nevidljivi svet, ali istovremeno izvanredno siguran, bezrezervno određen i
nepokolebljiv kada je reč o sistemu vrednosti i moralnim kodovima.
Zato je banalnost na
Srđanovim fotografijama dobila auru umetničkog čina, i zato je ova izložba
izuzetno značajna po svom apsolutnom otklonu od praskavog i oštrog tona, od
ružnoće i agresivnosti, bez trunke nasilnosti` kojima nas zagađuju na svakom
koraku.
Hvala vam, dragi
Srđane, za ovaj dašak plemenitosti i pitomosti, na podsećanja na 90-te, koja jesu
bolna ali na vašim fotografijama taj bol je ustupio mesto ljudskoj čežnji za
opstankom, za emocijama i mrvicama lepoga koje ne smemo propuštati u ovim našim
kratkim životima.
Kulturni centar
Beograda
9.feb 2017.
foto; Boris Burić |
POČETAK KRAJA
ILI KRAJ POČETKA
Piše:
Vladimir Bjelićić
Sama
reč devedesete u lokalnom kontekstu
nosi sa sobom čitav niz uglavnom neprijatnih asocijacija na veoma bolan period.
Sasvim izvesno reč je o deceniji obeležnoj vihorom strahovitog građanskog rata
i potpune društvene destablizacije, koja bi se mogla svesti na sintagmu golo preživljanje. Stoga, praktično bilo
koji predmet iz devedesetih nosi sa sobom jako simboličko značenje i podstiče
izrazito emotivan naboj posebno ukoliko je reč o dokumentima poput fotografija.
Istoimenog
naziva, izložba fotografa i kulturnog radnika Srđana Veljovića u galeriji
Artget vraća nas natrag u pomenuti period, iako postavku zapravo čine i
fotografije nastale sredinom osamdesetih godina. Naime, u pitanju je prva u
nizu izložbi u selekciji za 2017 godinu kustoskog tandema koji čine istoričari
umetnosti Miroslav Karić i Slađana Petrović Varagić. Odluku da sezonu započnu
upravo predstavljanjem Veljovićevog tri decenije dugog projekta zasigurno su
bazirali kako na umetnikovoj prepoznatljivoj ideološkoj poziciji, tako i na
dosadašnjoj saradnji u okviru projekta Fotodokumenti pokrenutog 2010. godine.
Serija
radova predstavlja fragmente niza uzgrednih situacija u kojima se Veljović
nalazio u tom turbulentnom periodu. Od služenja vojnog roka (period JNA i rat
protiv NATO-a), preko analize ponašanja kolektivnog tela u javnom prostoru
(narodni skupovi, tehno žurke, kultni turbo folk splav Lukas, studentski protesti),
do fotografija iz vlastitog porodičnog i profesionalnog života (saradnja sa
umetničkim kolektivima Ledart i Labin Art Express), autor potcrtava, kako sam
voli da naglasi, ispoljavanja društvenosti. Razmatrajući specifičnost društvene
mimirkrije, Veljović beleži različite situacije objektivom te istražuje
uslovljenost kolektivnog i ličnog identiteta spram društvenih (političkih)
normi u situaciji permanentnog vanrednog stanja.
Ovde
svakako ne treba biti preterano sklon sentimentu i pristupiti Devedestim nostalgično, niti razmatrati
da li je serija dokumentaristički profilisana ili kako već. Uprkos uvreženom
mišljenju da je fotografija čuvar sećanja, Veljović je izgleda skloniji tezi da
je fotografija zapravo fikcija, što automatski otvara polemiku o prirodi
odnosno svrsi samog medija.
No,
zadržimo se na trenutak na postavci. Iako prilično heterogena te izdeljena na
dva centralna bloka, nekolicinu diptiha ili sasvim zasebne fotografije, selekcija
doista dobro funkcioniše kao celina uprkos razuđenosti galerije Artget. Reč je o
konstelaciji koja nas ne navodi samo na Veljovićevo nepobitno fotografsko umeće
i vrednost dokumenta, već, daleko bitnije, predstavljanjem prošlosti kritički sugeriše sadašnjost.
Naime,
Veljovićeva praksa je utemeljena na aktivnoj agendi simultane artikulacije kako
vlastite umetničke prakse, tako i društveno politčkih ubeđenja i rezona. On
fotografiju vidi kao medij odnosno alatku za konstituisanje specifičnog, ali i
subverzivnog, sistema znakova, motiva i referenci, koji treba da bude aktivan
element u izgradnji (boljeg) društva. S tim u vezi, zanimljivo je izdvojiti
fotografije Ostrvo Mljet iz 1987. godine, kao i diptih koji čine Nataša iz 1991.
i Zgrada CK iz 1999. godine.
Prva
fotografija je najveća od svih izloženih i predstavlja uvod u celu selekciju.
Na njoj je prikazana naga ženska figura u trenucima dokolice kontrastirana
impozantnim morskim stenama. Sa druge strane, na prvoj fotografiji iz diptiha
je prikazana autorova supruga u sedećem položaju na graničnom kamenu između
Albanije i SFRJ na Prokletijama, dok druga prikazuje razorenu zgradu
nekadašnjeg Centralnog komiteta SKJ nakon NATO bombardovanja Beograda.
Očita
Veljovićeva anticipacija onog što će ubrzo uslediti nakon ’91, kao i nakon ’99,
sugerišu primarno geopolitičke i društvene promene na lokalnoj, ali i na
globalnoj ravni. Reč je kraju socijalizma te začetku kapitalizma, te svim
pratećim pojavama poput rasprodaje državne imovine, devalvacije pravnog i
obrazovnog sistema, korupcije, jednom rečju tranzicije. Dok nas pomenuta uvodna
fotografija čini spokojnim i priziva kontemplaciju, smiraj, čežnju za utopijom,
druga nas upozorava na sve ono što smo izgubili odnosno na uzork svega a to je
svakako - nacionalizam.
Retrogradna
desna retorika i istorijski revizionizam defintivno su konstitutivni elementi
političkog zamajca koji je doprineo dezorijentaciji
i gubitku društvenog kompasa. Prema tome, izlažući upravo Devedesete u novoj eri obeleženoj gotovo istim idejama, samo u
novom kapitalisitčkom ruhu, Veljović adresira svu ozbiljnost i duboku
problematičnost istih što nije samo odlika tranzicionih društava već i rastuća
pretnja za čitavu populaciju Starog kontinenta.
video sa otvaranja izložbe, 9. februar 2017.
U Smederevu je 24. aprila održano autorsko vođenje sa učenicima Smederevske gimnazije.
Smederevo / foto: Marko Lazić |
Emisija Eksploziv, prilog o izložbi emitovan na TV Prva, 16. marta 2017.
postavka u galeriji Artget |
postavka u galeriji Artget |
Нема коментара:
Постави коментар